Otadžbina

44

ГРЕШНО ДЕТЕ

говој госпођи. Управ није о њој говорила ништа јасно, него је при томе бурила усне и падала у бескрајно кикотање. Него Алекса брзо и вешто поирави своју погрешку, поласкавши малој честитој Сарми, која је била повратљива. Са господином Арсом и Францом, Алекса се беше упознао толико, колико се може унознати ђаче слуга са имућнијим људима. Доносио им је дуван, или иначе трчкарао ио њиховој нотреби. У свему осталом беше као и првих дана. Једненедељебеше време омекшало и пригрејало бабје сунце. Алекса стоји пред чесмом. Ненадно неко га нотапша иза леђа по рамену и Алекса, обазрев се, сукоби <ое са лицем Араповим. —• Шта радиш ? — Ето, Фала Вогу! одговори Алекса иреко воље. — А јеси ли задовољан тамо где си ? Имаш ли много посла ? — Добро је, добро, промрмља Алекса и хтеде да се одмакне. — А је ли Бог дао каква ћара?... Знаш, онако? запита Аранин мигајући. — Каква ћара! ? рече Алекса у чуду. Арапин га гледаше нраво у зенице, пак развуче усне и пружи руке, да их положи на његова рамена. — Иди , молим те, мени није до причања ! рече Алекса тргнув се натрашке. — Де, дај сто пара. За што да ти дам сто пара ? — За оно што знамо ја и ти, а што не би добро било да зна директор — вели Арапин, а лице му се намрачи. Алекса не разумеде, али се увреди: — 0, мангуие! врисну он.