Otadžbina

46

ГРЕШНО ДЕТЕ

дите тако добри да пазите, иа ако га видите. јавите ми. Хоћу нешто да га изненадим... Алекса изађе. У продаску погледа на Сармин прозор, али беше застрт изнутра. Алекса зажарених образа стражаше на улици. Заиста да је тог тренутка и дошао газда, он га не би видио. Одиста је дуго тако стојао, јер кад неко изађе из дворишта и очеша се ода њ', он се тргну и осети да су му се ноге укочањиле. Беше лепи кум. — Ти се замислио, младићу! вели му овај смејући се и усти мах осети Алекса на длану непгго круто, хладно, округло. Алекса не спусти очи, да види шта му кум тисну уруку, али се песница сама грчевито стисну око котурчића. Алекса уђе у кујњицу и, никако не отвараЈући песиицу, седе на сандук на своје обично седиште и подними се на другу руку. Кроз главу му севаху муње, које осветљаваху дно безданке, на коју се сад нагао у мислима. Одавно је невоља гањала дете, по љутим стрменима живота; гонила га је у ковитлац, све на уже као што врпшлац тера коње по гумну, докле их не окуии око стожера. Али њега пригна ка смрдљивој рупи. Није нагонице да се стрмоглави; доста је да се навикне њеноме смраду, и, онда, биће му добро у животу Млада ходаше ситним корацима по собици. Тако је дуго трајало. Најпосле жена зовну умиљато: •— Алекса! Ђаче ђипи, а у тај мах испаде му из руке сребрњак. Он се брзо сагну и диже га, те виде да је комад од два динара. Он га тури у џеп, и за чудо! гога тренутка предочи му се једна са свим обичиа мисао: баш су му добро дошла два динара да закрии обућу. — Алекса! понови госнођа. — Изволите! одазва се он ис-пред врата. — Па, ако хоћете, идите ка своме другу. -- Добро. Хвала.