Otadžbina

Н 0 Р А

497

Линден. Па то ћемо брзо довести у ред ; та само је поруб овде онде мало попустио.... Иглу и конаца? А, ево што нам треба. Нора. Ала је то лепо од тебе, Христина. Линден. (Шијући.) Ти ћеш се дакле сутра прерушити, Нора.... Знаш шта — то ћу ја онда доћи сутра на тренутак к теби, да те видим накићену. Али ја сам сасвим заборавила да ти захвалим на јучерањем пријатном вечеру. Нора. (Устане и гпеће се попреко ио соби.) Ах, синоћ ми није ни протекло вече тако пријатно као обично. — Ти си требала раније доћи у престоницу, Христина. — Да, Роберт уме да удеси наш дом да буде леп и пријатан. Линден. Па и ти, ваљда; ниси ти тек у заман свога оца кћи. Али, реци ми, да ли је др. Ранк увек онако тужан као синоћ ? Нора. Да. синоћ је то нарочито упадало у очи. Али он је опасно болестан. Суши му се мождина, јаднику. Ваља да знаш, да је његов отац био грозан човек, који је имао ваздан драгана и томе слично ; и с тога, видиш, син му је све од детињства болестан. Линден. (Спусти шав из руку.) Али, драга Нора, откуд дознајеш ти такове ствари ? Нора. (ШетаЈући се ) Па — кад имамо троје деце, добијемо каткад и таке посете од — жена које имају мало и лекарска знања, па оне причају сад ојзо , сад оно. Линден. (Шије даље. Мала почивка.) Долази ди др. Ранк сваки даи амо ? Нора. Сваки дан. То је Робертов најбољи друг, па и мој добар иријатељ. Др. Ранк је као члан породице. Линден. Али реци де: да ли је тај човек сасвим искрен? Мислим, да лц не ласка радо ? Нора. Напротив! Одкуд ти та помисао ! Линден. Кад си ме јуче њему приказала, тврдио је, да је чуо чешће спомињаги име моје у овој кући; после сам приметила, да твој муж никако не зна ко сам ја. Како је могао дакле др. Ранк —?