Otadžbina

498

Н О Р А

Нора. Имаш право, Христина. Али, видиш, Христика, Роберт ме љуби неизмерно; с тога хоће да сам само његова, као што често вели. У прво време био је љубоморан чисто кад сам спомињала и своје на дому. С тога сам наравно то и наиустила. Али са /ф. Ранком сам говорила често о томе ; то он радо слуша кад ја ћеретам. Линден. Драга Нора, у неким сгварима си ти право дете ; ја сам нешто старија и имам више искуства. ја ћу ти нешто рећи : ти ваља да учиниш крај тој ствари с тим доктором. Нора. Којој ствари ? Линден. И једној и другој, чини ми се. Јуче си ми причала о богатом обожаваоцу, који ти је требао набавити новаца. Нора. Да, а тај и не постоји — на жалост. Али шта даље ? Линден. Је ли др. Ранк имућан ? Нора. Јесте. Линден. А има ли кога? Нора. Никога. Али — ? Линден. И он долази сваки дан амо у кућу ? Нора. Рекох ти, — сваки дан. Линден. Али како може пристојан човек бити тако неделикатан Нора ? Мислиш ли, да ја не знам од кога си позајмила осамнаест стотина талира ? Нора. Јеси ли при себи! Шта мислиш ти! Пријатељ кућевни, који сваки дан долази к нама! Та то би тгк био страхота мучан положај! Линден. Дакле заиста није ? Нора. Не, уверавам те. Никад ми он ни на часак није пао на ум, њему — у осталом он није ни имао шта да даје, тек је касније наследио. Линден. Но, то беше заиста срећа за тебе, Норо. Нора. Не, заиста не; никад ми не би пало на ум, да молим д-ра Ранка — у осталом знам зацело, да, кад би га замолила —