Otadžbina

502

Н О Р А

Нора. Каква околност ? Хелмвр. Још бих могао ћутком прећи преко његових моралних грешака Нора. Па зар не, Роберте. Хвлмер. А као што чујем и способан је човек. Али он је мој познаник од младости. И то је од оних прехитрених познанстава, што после човеку сметају. Да. шта више, ми се и тикамо. И од тога не чини тај необазриви човек никакве тајне, када су и други присутни. На против — он мисли да му то даје права на Фамилијаран тон; те сваког тренутка истрчи са својим ти, ти, ти Хелмеру! Уверавам те, то ме дира врло непријатно. То би ми учинило несносним и моје место у банци. Нора. Роберте, го све није твоја збиља. Хелмер. Не ? Што не ? Нора. Не, јер то су све ситни разлози. Хелмер. Шта велиш? Ситни? Држиш ли ти мене за ситничара ? Нора. На против, Роберте и баш с тога Хелмер. Свеједно; ти називаш моје одлуке ситнима; то морам дакле и сам такав бити. Ситничар! А, тако.'... Но, том се заиста мора начинити крај. (Одлази к трему и виче.) Јелена ! Нора. Шта хоћеш — ? Хелмер. (Тражећи међ својим хартијама.) Учинити крај тој ствари. Пета појава. Пређашњи. Јелена. Хелмер. (Јелени.) Ево, отправите ово писмо. Подајте га каквом послужитељу Али да га одмах однесе. Адреса је стављена. Ево новаца. Јелена. Добро. (Одлази с писмом.) Шеста појава. Нора. Хелмер. Хелмер. (Доводи у ред своје хартије.) Тако, моја мала тврдоглавице.