Otadžbina

н о р а

509

красан пријатељ, г докторе. Реците ми зар се не стидите кад лампа ту стоји? Ранк. Не, заиста не. Али ја ваљада треба већ да идем — да отидем за навек? Пора. Не, то не треба да чините. Ваља као и пре да долазите к нама. Та ви знате, Роберт не може без вас. Ранк. Да, али ви ? Нора. 0, ја се увек тако изванредно добро осећам кад сте ви код нас. Рамк. Да, то је баш што ме је и одвело на крив пут. Ви сте загонетка за ме. Понекад ми се учинило, да би ви исто тако радо били самном заједно, као и са Хелмером. Нора. Видите, једног човека љубимо а с другим би радо били заједно. Ранк. Да, ту има нешто истине. Пора. Кад сам још код куће била, љубила сам оца већма но ишта на свету. Али је било за ме велико уживање украсти се кадгод и у девојачку собу; јер прво ме нису тамо обасипали моралиим придикама, а друго, било је тамо увек тако пријатно. Ранк. Аха, то сам дакле ја овде заступао. Пора. (Скочи и ножури се к њему). Али драги, добри ДОКторе , тако нисам мислила Но ви можете ипак веровати да је с Робертом исто тако као и с мојим оцем. Јелена. (Долази из трема). Милостива госпођо ! (Шапуће јој нешто и цреда карту). Нора. (Погледа карту). Ах ! (Стрпа је у шпаг). Ранк. Нешто неповоллто ? Нора. Не, никако не; то је само — то је моје ново одело Ранк. Како ? Па ево овде лежи. Нора. Ах да; али неко друго, што ... ја сам га поручила... Роберт не сме знати... Ранк. Аха, ту је дакле велика тајна. ■отаџбина књ. XXVIII. со. 112. 38