Otadžbina

514

Н 0 Р А

кроз собу, к столу крај дивана. Кратка почивка). Ту је сад Роберте, Роберте, ми смо сад изгубљени. Г-ђ а Линден (Са оделом долази из собе). Да, сад је све у реду . . . Да пробамо можда —? Норп. (Промукло и лагано). Христино, одидер мало. Линден. (Баци хаљине на диван). Шта ти је? Изгледаш тако збуњена. Нора. Одидер амо. Витиш-ли то писмо ? Тамо; иогле — кроз шипке у кутији. Линден. Да, да, видим га. Нора.. Писмо је од Гинтера Линден. Нора — Гинтер ти је позајмио новац. Нора. Да; и Роберт ће сада све дознати. Линден. Веруј ми, Нора, то је по вас обоје најбоље. Нора. Ти још не знаш све. Ја сам ставила лажан потпис. Лииден. Али, за име божје —-| Нора. Сад само једно Христина; ти ми буди сведок. Линден. Како сведок? Шта да ја —? Нора. Ако изгубим памет, а то се може лако десити Линден. Нора . . . Нора. Или ако ми се што друго догоди —- тако што да не узмогу овде да будем Линден. Нора, Нора, ти не знаш шта говориш. Нора. Ако усхте неко да прими све на се . . . сву кривицу МИСЛИМ. •—: Линден. Добро, добро ; али како можеш мислити — ? Нора. Тада треба да посведочиш, да ниј.е истина, Христина. Ја знам врло добро шта говорим; ја сам при чистој свести; и ја ти кажем: нико ништа није знао за то ; све сам ја сама учинила. Не заборави на то! Линден. Нећу заборавити. Али од свега не схваћам ни мрвице. Нора. Ах, та и како би могла. Али чудновато ће се још догодити. Линден. Чудновато ?