Otadžbina

Н О Р А

515

Нор а. Да, чудновато —- али то је тако грозно, Христина, не сме се догодити, ни зашта на свету не сме. Линден, Идем одма Гинтеру да говорим с њим. Нора. Не иди, може ти што криво учинити. Линден. Беше доба кад ми је све мило хтео чинити. Иора. Тај ? Линден. Где станује ? Нора. Ах, шта знам ја — ? Да, (тури руку у шпаг). овде је његова карта: али писмо, писмо —■ Десета појава П-ређашњи, Хелмер (с поља). Хелмер. (Из своје собе куца на врата).. Нора! Нор а. (Дрекне уплашено). Шта је ? Шта хоћеш од мене ? Хелмер. Р1о, но, не плаши се тако ; та закључала си врата: пробаш ли хаљину ? Нора. Да. да, стоји ми тако лепо, Роберте. Линден. (Прочитала карту међу тим). Он станује одмах за ћошком. Нора. Да, али не помаже ништа више. Ми смо изгубљени. Писмо је у кутији. Линден. А кључ је у твога мужа ? Нор а, Увек. Линден. Гинтер ваља да иште своје писмо непрочитано натраг; он мора наћи новода Нора. Али Роберт обично баш у ово доба Линден. Спречи ма како ; међу тим ја ћу отићи к њему — Вратићу се што пре могу. (Одлази брзо кроз улазна врата). Нора. (Прилази Хелмеровим вратима отвори их завирује унутра). Роберте! Једанаеста појава. Нори. Хелмер. Затим Ранк. Касније Госаођа Линден, Јеленџ. Хелмер. (У стражњој соби). Но, смем-ли једном и у своју •собу ? Оди Ранче, да видиш баш (на вратима). — али шта је то ?