Otadžbina

516

Н О Р А

Норџ. Шта, драги Роберте ? Хелмвр. Ранк ме, је припремио на сасвим нову појаву. Ранк. (на вратима) . Ја сам тако разумео ; то сам се дакле преварио. Нора. Не, пре сутра у вече нећете имати прилпке да ми се дивите. Хелмер. Али, Нора, ти изгледаш тако изнурена. Да се ниси много веџбала ? Нора. Не, ја се још никако нисам веџбала. Хелмер. Но то је ипак потребно Нора. Свакако је потребно, Роберте! Али без твоје помоћи не иде, ја сам све заборавила. Хелмер. Но, па брзо ћемо ми то увеџбати. Нора. Да, помози ми, Роберте. Ти ми обећаваш? Ах, ја се тако бојим. Велико друштво . . . вечерас се мораш сасвим мени одаги. Ништа не смеш радити; ниједноперо додирнути. Је-ли? је-л' тако, Роберте? Хелмер. Обећавам ти; вечерас ти стојим на расположењу, — ти мали , потребити створе. — Хм, гле, ја треба још (Пође ка вратима од трема). Нора. Шта хоћеш на пољу? Хелмер. Само да видим да-ли је дошло које гшсмо Нора. Не не, не чини то Роберте. Хелмер. Што не ? Нора. Роберте, молим те: и нема писма у кутији. Хелмер. Пусти ме да видим. (Пође). Нора. (Крај гласовира удара прве звуке тарантеле). Хелмер. (Застане на вратимај. Аха. ! Нора. Ја сутра не могу играти, ако пре тога с тобом не покушам. Хелмер. (Прилази јој). И ти си збиља тако немирна, драга Нора. Нора. Да, врло сам узнемирена. Дед одмах да иокушамо, драги Роберте, и тако имамо још нешто времена, пре но што седнемо за сто. Седи амо и прати ме ; поправи ме и поучи ако —■