Otadžbina

518

Н О Р А

Хелмер. Аха, дакле још се страшиш оног човека Нора. Да, да и то. Хелмер. Нора, познајем по теби, да је писмо од њега већ овде. Нора. Не знам; мислим ; али ти не смеш сад тако шта читати; међу нама се не смеју појавити несугласице, пре но што се све сврши. Ранк. (Лагано Хелмеру). Мораш јој поиустити. Хелмер. (Загрли је). Нека се испуни жеља детиња. Али сутра Нора, пошто си играла Пора. Тад си слободан. Јелена. (0 врата десно). Милостива госпођо, сто је постављен. Нора. Хоћемо и шампањца данас, Јелена. Јелена. Добро. (Оде). Хелмер. Шта шта — дакле права част ? Нора. Да, собет са шампањцем, до ранога јутра. (Виче напоље;. Па и посластица. Јелеиа, много, много овог јединог пута! Хелмвр. (Ухвати је за руке). Но, но, само не том узнемиреном дивљином. Буди што и до сад, моје мала, чедна шева. Нора. Ах да, то и хоћу. Али сад иди унутра; па и ви, докторе. Христина, ти ми мораш косу наместити. Ранк. (Лагано у ходу). Не треба се ничег плашити? Ничег . . . ја мислим. . . Хелмер. Боже сачувај, драги Ранче ; то је та детиња преплашеност о којој сам ти већ причао. (изиђу). Нора. Но ?! Линден. Отпутовао. Нора. Познала сам по теби. Линден. Доћи ће тек сутра у вече. Ја сам му оставила лист. Нора. То ниси требала чинити, не требаништа даспречаваш. Ипакје то тако красно очекиватинешто чудновато. Линден. Шта очекујеш ти?