Otadžbina

520

Н О Р А

Гинтер. (Ступајући у ообу). Гле сад: Хелмерови играју данас ? Заиста ? Г-ђ а Линден. Да. Што не ? Гинтер. Имате право : што не ? Г-ђа. Линден. А сад, Гингеру, да се поразговоримо. Гинтер. Имамо-ли ми зар још што да речемо једно другом ? Г-ђа, Линден. Шта више врло много. Гинтер. То нисам мислио. Г-ђ а Линден. За то, јер ме никад нисте добро разумели. Гинтер. Шта треба ту много разумевати код ствари, што је сасвим јасна ? Жена без срца отправи човека бестрага, кад јој се појави згоднија прилика! Г-ђа Линден. Држите-ли да сам тако без срца ? Мислите-ли зар да ми је лако пао тај растанак? Гинтер. Не? Г-ђа Линден. Гинтеру, да ли сте збиља веровали у то ? Гинтер. Па што сте ми писали онда онако писмо ? Линден. Нисам могла друкче. Како сам морала да прекинем с вама, то је била моја дужност, да ишчупам из вашег срца све, што сте за ме осећали. Гинтер. (Стискавајући руке). Тако дакле. И то—једино новца ради! Линден. Не смете сметнути с ума да сам имала матер без помоћи и два мала брата. Од вас, Гинтеру, нисмо могли ништа очекивати; ваши изгледи били су тако незнатни. Гинтер. Може бити; али ви не имађасте права да ме отурите другог човека ради. Линден. То не знам. И сама сам се често питала. да ли сам имала право или не. Гинтер. (Лашпе). Кад сам вас изгубио, чинило ми се, као да је несгало чврста темеља испод мојих ногу. Погледајте ме само: сад сам човек пропао и без помоћи. Линден. Но, помоћ може још близу бити.