Otadžbina

Н О Р А

521

Гинтер. Била је близу, но ви дођосте и препречисте ми нут. Линден. И не знајући, Гинтеру. Тек јутрос сам чула, да треба ваше место да добијем. Гинтер. Верујем вам, кад ми кажете. Али хоћете-ли и отступити, сад, кад знате? Аинден. Не; јер то вам и тако не би користило ни најмање. Гинтер. Ах, користило, користило . . . ја бих упркос томе учинио. Линден. Живот и горка и тешка нужда научише ме, да будем паметна. Гинтер. А мене живот научи, да не верујем у празне речи. Линден. То вас је нечем паметном научио. Али делима ћете веровати ? Гинтер. Шта хоћете тиме да кажете ? Линден. Рекосте ми да сте пропао човек без помоћи. Гинтер. Имам основа то да речем. Линден. И ја сам претрпела бродолом. Гинтер. Сами сте изабрали. Линден. Нисам имала тада друга избора. Гинтер. Но шта даље ? Линден. Гинтеру, кад бисе миоба бродоломникамогли домаћи једно другом . . . Гинтер. ТТТ та велите ? Линден. Двоје се могу лакше спасти на једном парчету брода, но кад свако себи дере. Гинтер. Христина! Линден. Шта мислите, за што сам ја дошла амо ? Гинтер. Да нисте можда на ме помишљали ? Линден. Ја морам радити. да одржим свој живот. Од младости сам радила и то ми јо била једина и највећа радпст. Али сад сам сама на свету; сама пустош и празнина! Радити за се, то не справља никакве радости. Гинтеру, дајте ми кога, за кога бих радила.