Otadžbina

5 22 н о р а Гинтер. Ништа ја у то не верујем. То није ништа друго до претерана женска великодушност. готова да се жртвује. . 1инден. Јесте-ли икад приметили, да сам претерана ? Гинтер. Шта, ви би могли заиста ? — Реците — је-ли вам позната моја прошлост ? Линден. Јесте. Гинтер. А знате-ли за шта ме овде држе ? Линден. Нисте-ли ми мало час наговестили да би самном постали са свим друкчији. Гинтер. 0 томе сам шта више уверен. Линден. Не би-ли се то могло још и сад догодити? Гинтер. Христина !. . И то је ватна збиљска одлука! Јесте. Познајем по вама И ви имате одиста смелости —? Линден. Треба ми неко за кога ћу да живим ; а вашој деци треба мати. Ми обоје смо потребни једно другом. Гинтеру, ја верујем у вашу природну наклоност к добру с вама заједнички смем све Гинтер. (Ухвати је за руке). Хвала, хвала, Христина. .. Сад ћу се знати подићи и пред осталима — Ах, али ја сасвим заборавих Линден. (Ослушкује). Пст ? Тарантела! Идите, идите! Гинтер. Зашто ? Шта је то ? Линден. Чујете-ли ту игру над нама ? Када се сврпти, вратиће се. Гинтер. Добро, добро. одлазим. Све је и тако узалуд. Ви наравио још не знате шта сам ја предузео против Хелмерових ? Линден. Да, Гинтеру, знам. Гинтер. Па ипак имасте храбрости, да — ? Линден. Ја схваћам потпуно куда може очајање одвести таког човека као што сте ви. Гинтер. 0, кад би то могао учинити неучињеним ! Линден. То можете; јер гшсмо ваше лежи у кутији. Гинтер. Је-ли иСтина ? Линден. Јесте; али —