Otadžbina

Н О Р А

5?3

Гинтер. (Гледа је испитујући). Да-ли то тако разумети ваља? Ви хоћете да спасете вашу иријатељицу поштопото. Реците ми отворено. Није-ли тако ? Линдеи. Гинтеру, ко се једном продао за љубав других, то више не чини. Гинтер. Ја ћу искати натраг своје писмо. Линден. Не, не. Гинтер. Хоћу! Остаћу овде, док Хелмер не дође. Своје ггасмо искаћу натраг — рећићу му, тиче се само мог отпуста — он не треба да га чита Линден. Не, Гинтеру, ви не треба да иштете то писмо натраг. Гинтер. Али реците ми, зар то не беше гховод, што сте ме амо позвали ? Линден. Да, у првом страху ; али од то доба је протекло више но двадесет и четир часа, а за то време видела сам у овој кући чудне ствари. Хелмер мора све дознати; та несретна тајна мора на видело ; између обојих мора доћи до искрена објашњења; на таким изговарањима и затајивањима не може остати. Гинтер. Па добро; кад ви тако хоћете. — Али нешто могу увек учинити, а то нека буде одмах . . . Линден. (Ослушкује). Журите се! Идите, идите! Игра се свршила; ми нисмо више ни тренука сигурни. Гинтер. Чекаћу вас доле пред кућом. Линден. Да, учините то ; ваља да ме отпратите. Гинтер. 0 ! тако неизмерно сретан нисам још никад био ! (Оде. Врата од трема остају отворена). Друга појава. Госиођ а Линден. Затим Хелмер и Нор а. Линден. (Спрема мало по соби и доводи у ред своје горње одело). Каква промена! Да, каква промена! Имати кога, за кога ћемо радити — за кога ћемо живети моћи; у запустели дом увести мио поредак. . . да, да, то ја желим! . . . Али кад би се вратили скоро — (Ослушкује). Аха,