Otadžbina

524

Н О Р А

ево их већ. Брзо моје ствари. (Узима шешир и огртач. Чују се Хелмеров и Нори?1 глас; чује се кључ у кључаоници и Хелмер уводи Нору скоро силом у трем. Она је у талијанеком оделу покривеном великом црном струком; он је у црном оделу са отвореним црним домином). Ндра. (Још на врати, опире се). Не не не; не унутра; ја ћу опет горе. Ја нећу тако рано да одем . . . Хелмер. Али драга Нора Нора. Али молим те најпонизније, Роберте — само још на један час. Хермер. Ни тренутка више, драга Нора. Ти знаш, тако смо одредили. Тако; унутра с собу; овде ћеш се расхладити. (Упркос њеном опирању уводи је нежно у собу). Линден. Добар вече. Нора. Христина! Хелмер. Шта, госпођо Линден, ви још тако касно овде? Аинден. Да, опростите, хтела сам да видим Нору прерушену. Нора. Јеси-ли ти ту седела и чекала на мене? Аинден. Јесам; на жалост сам се закаснила; ти си већ била горе, а нисам могла отићи пре но што те видим. Хелмер. (Скида са Норе струку). Па то је онда добро посмотрите. Ја мислим да је вредно да је човек посматра. Зар није лепа, г-ђо Линден? Аинден. Да, то морам рећи Хелмер. Зар није дивна? То је било и опште мњење на балу. Али страшно је јогунасто — ово мало, чедно створење. Шта да се ради? Хоћете-ли ми веровати, да сам тек силом могао, да је одведем? Пора. О, Роберте, љуто ћеш се кајати што ми ниси попустио ма пола часа само. Хелмер. Ето, чујете-ли, г-ђо Линден ? Она игра своју тарантелу — пуно бурног допадања, — које је у осталом и заслужила, — и ако је у представи било можда сувише реализма, ја мислим . . . нешто више но што се то, строго узевши, може довести у склад са захтевима