Otadžbina

Н О Р А

525

вештине, Али све једно! Главно је — допала се. тапшање је било бурно. Да-ли сам је још требао тамо оставити? Да ослаби утисак? Хвала лепо. Ја узех своју дражесну девојчицу с Каприја — моју каприцијозну девојчицу с Каприја, реко бих чисто — под руку; обиђох брзо као муња дворану, поклоних се иа све стране, и — ишчезе лепа слика. Одлазак мора бити увек пун еФекта, г-ђо Линден: али то не могу Нори никако да разјасним . .. Ху, како је овде врућина. (Баци домино на столицу и отвори врата од своје собе). Шта ? Та овде је мрачно. Ах да; наравно. Извините — (Оде унутра и запали неколико свећа). Нора. (Шапуће брзо и недишући). Но -— ? Линден. (Полако). Говорила сам с њим. Нора. Па — ? Линден. Нора — ти мораш свом мужу све рећи. Нора. (Без нагласка). Знала сам. Линден. Од Гиитера се не бој; али рећи мораш. Нора. Ја му нећу рећи. Линден. Рећи ће му писмо, Нора. Хвала, Христина; сад знам шта ми ваља чинити. Пст — ! Хелмер. (Враћа се). Но, јесте-ли јој се надивили, г-ђо Линден ? Линеен. Јесам; но сад вам морам и лаку ноћ пожелити. Хелмер. Шта, зар већ ? Је-ли ово ваше плетиво ? Линден. (Узима га). Јесте, хвала, у мал' га не заборавих. Хелмер. Плетете-ли ви ? Линден. Плетем. Хелмер. Знате-ли шта, боље би било да везете. Линден. Тако ? А што ? Хелмер. За то. јер то лепше изгледа. Видите само; вез се држи у левој руци, а десна нам води иглу тако — све у лаким. дугим луковима; зар не — ? Линден. Да. може бити ОТЛЦБИНА, КЊ. XXVIII СВ. 112. ^4