Otadžbina

Н О Р А

531

Хелмвр. Две посетнице — од Ранка. Нора. Од д-ра Ранка I Хелмер. (Посматра их). Доктор медицине Ранк. Биле су сасвим горе; мора да их је сад тек бацио унутра. Нора. Има-ли што на њима? Хелмер. Више имена налази се црн крст. Погле. То је непријатиа мисао заиста. Као да нам објављује сам своју смрт. Нора. Па то и чини. Хелмер. Шта ? Знаш-ли ти што ? Је-ли ти рекао шта ? Нора. Јесте. Кад посетница дође, то тада узима збогом од нас. Закључаће се и умреће. Хелмер. Јадни нријатељу ! Та знао сам, да те нећемо још дуго имати. Али да тако брзо . . . И још се скрива . . . Као рањена звер. Нора. Кад се већ мора догодити, то је боље да се догоди без речи. Зар не, Роберте ? Хелмер. (Хода горе-доле). Живели смо с њим у такој заједници. Не могу чисто ни да нас замислим без њега. Али својом иажњом и својом усамљеношћу био је уједно и таман засенак наше сунцем обасјане среће. —Ио, можда је и бол>е тако. Вар за њега. (Застане). А можда и за нас, Нора. Сад смо обоје остављени сами себи. (Загрлије). 0 моја мила жено ; чини ми се, као да те не могу доста чврсто држати. Знаш-ли Нора — кад и кад зажелим, да ти запрети каква опасност, па да тело и живот и све, све друго ставим за те на коцку. Нора. (Отргне се и јакб одлучи). Сад треба своја писма да читаш, Роберте. Хелмер. Не, не; ноћас не. Хоћу код тебе да останем, моја љубљена жено. Нора. С помишљу на смрт свога пријатеља — ? Хелмер. Имаш право. То нас је обоје потресло; утисло се међ нас нешто , што није лепо : помисао на смрт и разрешење. Тога се морамо ослободити. Дотле — отидимо свако у своју собу.