Otadžbina

532

Н 0 Р А

Нор а. (0 врату му). Роберте — лаку ноћ! Лаку ноћ! Хелмер. (Пољуби је у чело). Лаку ноћ моја драга жено. Спавај мирно, Нора. Но, сад ћу да ирочитам иисма. (Отиде у своју собу и затвори врата за собом). Нора. (Дивљим погледом пипа у наоколо, зграби Хелмеров домино, баци га на се, шапуће нагло, промукло и испрекидано). Никад га више видети ! Никад. Никад. Никад. (Баци струку преко главе). Па ни децу више не видети. Ни њих не. Никад. Никад. — О та црна, ладна као лед вода. О та бездна — та . . . о, кад би већ прошло! — Сад га је отворио; сад га чита. Ах не. не, још не. Роберте. остај ми збогом, ти и деца ! . . . 1Хоће да јурне кроз врата од трема напоље; у истом тренутку отвори Роберт врата и укаже се са писмом у руциј. Хелмер. Нора! Нора. (Цикне). Ах — ! Хелмер. Шта значи то ? Знаш-ли шта пише у овом писму ? Нора. Да, знам. Пусти ме да идем! Пусти ме на поље! Хелмер. (Задржавајући је). Куда ћеш ? Нора. (Хоће да се отме). Ти ме нећеш спасти, Роберте Хелмер. (Посрне назад). Истина! Је-ли. истина, што он пише?... Грозно ! Не, не ! То је немогућно, то не може бити истина! Нора. Ал' јесте истина. Ја сам те љубила више свега на свету. Хелмер. Не подилази ми тим лудим извињавањима. Нор а. (Приближи му се за један корак.) Роберте — ! Хелмер. Несретнице шта си урадила ! ? Нора. Пусти ме. Ти нећеш то покајати: ти не треба то на себе да примиш. Хелмер. Никакве лакрдије. (Закључа врата од трема). Ту ћеш остати и даћеш рачуна о себи. Схваташ-ли, шта си учинила ? Одговарај! Схваташ-ли ? Нора. (Гледа га укочено и све то јачим нагласком). Да, сад почињем да схватам потпуно.