Otadžbina

534

Н 0 Р А

нас као и доселе. Али наравно, само нред светом. Остаћеш дакле и надаље у мојој кући; то се разуме. Али да децу васпиташ, то ти нећу допустити ; децу ти не смем поверити . . . О. морати то рећи оној, коју сам тако искрено љубио и коју још — ! Али прекинути се мора. Од данас већ нема среће; ваља само спасти рушевине, остатке, изглед — (Чује се звоно; Хелмер задрхти). Шта је то ? Тако касно још ! зар да најужасније — ! Зар он да -— ? Сакри се, Нора ! Реци, да си болесна. (Нора стоји непомично; Хелмер прилази вратима и отвори их) л ; Гг Јелена.. |У пола свучена у трему). Ево једно писмо за милостиву госпођу. Хелмер. Дајте га овамо. (Узима писмо и закључа врата). Јесте, од њега. Нећеш га добити; ја ћу га сам прочитати. Нора. Па читај га. Хелмер. (Код лампе). Једва имам толико храбрости. Можда смо изгубљени, и ти и ја, не; ја морам . знати. (Нагло отвори писмо; прелети преко неколико редака; прегледа додату хартију; радосно крикне). Нора! Нора. (Гледа га испитујући). Хелмер. Нора! . . . Не, морам јонг једном прочитати. — Да, да, тако је. Нора, ја сам спасен! Нора. А ја ? Хелмер. Па наравно и ти; обоје смо спасени, обоје. Погле. Шаље ти твоју облигацију иатраг. Пише да му је жао, да се каје — сретан обрт у животу му — ах, та то нам је свеједно, шта пише. Ми смо спасени, Нора! Нико ти не сме прићи ни малим прстом. О Нора. Нора — не, пре свега да отправимо са света све те грозне хартије ! . . . Но баш да видим — (Баци погдед на задужницу). Не, нећу да гледам; све тО не треба да буде ништа друго ДО сан. (Подере задужницу и оба писма, баци све у пећ; гледа како гори,. Тако ; сад више не постоји. — Писао јб, да ти од бадњег вечера -— о, Нора, то су морали грозни дани бити. - 5 Нора. Била сам очајан бојак у те дане. ■