Otadžbina

Н О Р А

535

Хелмер. Какве си муке морала претрпети, не имајући никаква друга излаза до — не, нећу да помињем све те грозне ствари. Сад ћемо да кличемо и понављамо : прошло је, ирошло је ! Зар не чујеш, Нора ? Изгледа као да још не можеш да схватиш; да, прошло. је Шта је то — тај укочени израз лица ? Ах мила, драга Нора, ја те разумем; ти још не можеш да верујеш да сам ти опростио. Али ја сам ти заиста опростио, Нора; заклињем ти се, ја сам ти све опростио. Ја знам, ти си учинила то из љубави према мени. Нора. Да, из љубави. Хелмер. Ти си ме тако љубила, као што жена мора љубити свог мужа. Беху то само средства, која ти ниси могла да расудиш. Али мислиш ли зар, да си ми мање драга, што си се усудила да радиш на своју руку ? Не не; ослони се само на мене: ја ћу те световати, ја ћу те водити. Ја не бих човек био, кад те баш та женска потребитост не би дваред иримамљивијом чииила у мојим очима. Ти се не смеш хватати много оних опорих речи мојих, што сам их у првом страху изустио, кад мнидијах да све прети да се над мојом главом сруши. Ја сам ти опростио, Нора, закљинем ти се : ја сам ти опростио. Нора. Хвала ти на твом опроштају. (Одази кроз врата на лево). Хелмвр. Не, остани . . . (Погледа унутра), Шта хоћеш у ложиици? Нора. (С поља). Да скинем ово одело са забаве. Хелмер. (Код отворених врата). Да, учини то ; потражи мира и умири савест своју моја преплашена голубице. Утишај се и умири; ја ћу те штитити и бранити. (Шеће пред вратима) . 0, ала је лепо и мило у нашему дому, Нора. Ту си сачувана од сваке напасти; ту ћу те чувати као гоњену голубицу, што сам је још сретно спасао из јастребових иоката; ја ћу опет утишати твоје сирото срце, што тако нагло куца. Веруј ми, Нора, мир ће се мало