Otadžbina

Н О Р А

537

Нора. Осам је година како смо ое узели. Не пада-ли ти у очи, да ми обоје, ти и ја, муж и жена, данас први пут говоримо озбиљно једно с другим. Хелмер. Да, озбиљно — шта значи то ? Нора. За свих осам година — шта више и дуже од дана нашег познанства ми нисмо никад изрекли једне озбиљне речи о озбиљној ствари. Хелмвр. Зар да те теретим бригама, које ми и тако не би могла олакшатг? Нора. 0 бригама не говорим. Рекох само, да се никад ни о којој ствари нисмо поразговорили заједнички и озбиљно. Хелмер. Али, драго Норо, зар би то било за тебе? Нора. Сад смо код ствари. Ти ме ниси никад разумео . . . Много ми је неправде учињено, Роберте. Прво од оца, после од тебе. Хелмер. Шта ? Од нас обојих— од нас обојих што смо те искреније љубили, но сви остали људи ? Нора. (Маше главом). Ви ме нисте никад љубили. Вамаје само справљало уживања, да будете у мене заљубљени. Хелмер. Али, Нора, какве су то речи ! Нора. Није-ли тако, Роберте ? Кад сам још била код куће, код оца, саопштавао ми је он све мисли своје и тако сам и ја те мисли примила; а имађах-ли друге, то сам их затајивала: јер особени назори —- то му није било пријатно. Називао ме је својом лучицом и играо се самном, као што се је са својом лутком играх. После сам дошла к теби у кућу Хелмер. Какви су то изрази, кад говориш о нашем браку! Нора. (Мирно). Мислим , из очиних руку прешла сам у твоје. Ти си уредио све по свом укусу, и тако добих ја исти укус као и ти ; или сам тек чинила тако; не знам управо шта . . . Мислим, да је било обоје: час једно, час друго. Кад се сетим свега тога, чини ми се да сам живела као сиромах човек — из руку у уста