Otadžbina

538

Н 0 Р А

Живела сам од тога, што сам ти изводила којекакве мајсторије, Роберте. Ти и отац, учинилисте велик грех на мени. Ви сте криви, што ништа не постаде од мене. Хвлмер. Ала си неразумна и неблагодарна ! . . . Нисили ти овде сретна била? Нора. никад. Мислила сам да сам то била; али у ствари нисам никад. Хелмер. Несретна! Не Нора. Не; само весела. А ти -си био увек тако пријатан према мени. Али наш дом није био ништа друго до дечије игралиште. Код куће је отац поступао самном као са малом лутком. ти овде као са великом. А деца су била опет моје лутке. Ја сам била сасвим задовољна кад си се ти самном играо, као што су деца весела, кад се ја с њима играм. То је био наш брак, Роберте. Хелмер. Има нешто истине у том што говориш, и ако је претерано и сувише. Али од сад ће друкче да буде. Престало је време игре, сад настаје васпитање. Нора. Чије васпитање? Моје ил' дечије? Хелмер. Како твоје тако и дечије, моја драга Нора. Нора. Ах Роберте ти ниси за то, да начиниш од мене праву жену за се. Хелмер. И то ти кажеш ? Нора.. А ја — откуд сам ја спремна, да васпитам децу? Хелмер. Нора! Нора. Зар ниси мало час и сам рекао — тај задатак ми Не би смео поверити? Хелмер. У узбуђењу! Како си могла то примити за готово? Нора. Не, ти си имао сасвим право; за тај задатак ја нисам дорасла. Пре тога се мора други решити. Морам сама себе васпитати. Ти ми нећеш ту помоћи. Морам се сама тим забавити. И с тога те остављам сада. Хелмер. (Скочи). Шта кажеш ? Нора. Морам посве бити остављена сама себи; хоћу да дам рачуна о себи и о својој околини. С тога не могу дуже у тебе остати.