Otadžbina

Н О Р А

539

Хелмвр. Нора, Нора! Нора. Остављам сад одмах твој стан. Христина ће ме сигурно нримити на једну ноћ . . . Хелмер. Ти си полудела! То ти ја не донуштам ! Ја ти забрањујем! Нора. Ништа ти неће иомоћи, да ми од сад што забрањујеш. Што је моје, понећу собом. Од тебе ми не треба ништа, ни сад ни после. Хелмер. Каква је то лудост од тебе ? Нора. Сутра путујем дома — мислим у своје место рођења. Тамо ће ми лакше пасти, да на овај или онај начин зарадим, што ми треба за живот Хелмер. 0 ти заслепљено. неискусно створење! Хора. Морам искуства стећи, Роберте. Хелмер. Свој стан, свог мужа и своју децу оставити ! Не номшпљаш ли на то, шта ће људи рећи?! Нора. На то се не могу освртати. Ја знам само да је то за мене потребно. Хелмер. 0, та то је грозно ! Тако си ти у стању да напустиш своје најсветије дужности? Нора. Шта држиш ти за моје најсветије дужности? Хелмер. И то ти морам тек рећи! 3 1р нлсу то ду?кности према твоме мужу и твојој деци ? Нора. Ја имам друге исто тако племените дужности. Хелмер. То немаш . . . Које то ? Нора. Дужности према самој <?еби. Хелмер. Пре свега си жена и мати. Нора. У то не верујем више. Ја мислим, пре свега сам људско створење — исто тако као и ти, или бар ћу покушати да то будем. Ја знам добро, да ће ти већина људи за право дати, Роберте, и да тако нешто и у књигама пише. Али ја се не могу тим задовољити што већина људи каже и што пише у књигама. Ја морам сама иремишљати о стварима и покушати да створим себи јасну слику.