Otadžbina

Н О Р А

541

Хелмер. Ти ме не љубиш више. Нора. Да, то је унраво. Хелмер. Нора .... И ти то кажеш ! Нора. Боли ме то, Роберте; јер ти си вазда тако пријатан био нрема мени. Али ја не могу изменити. .Та тс не л^убим више. Хелмер. (Једваје кадар да се сабере). Јел и то твоје чисто уверење ? Нора. Да, сасвим чисто. С тога баш и нећу да овде дуже останзм. Хелмер. А можеш-ли ми и објаснити, чим сам проиграо твоју љубав. ? Нора. Да, то могу. Било је то вечерас, када се оно «чудновато» не догоди; јер ту сам видела да ти ниси онај човек, за кога сам те држала. Хелмер. Изјашњуј се јасније; ја те не разумем. Нора. Осам година сам чекала тако триљиво ; јер . . . Боже, та ја сам увидела да се «чудновато в не догађа тако лако, као оно што је свакидашње . . . Тада нагну несреће на ме; и тада сам била тако непоколебљива уверена: но, сад ће наступити чудо. Када је писмо Гинтерово ту на пољу лежало, никад ми није ни пало на ум да ћеш се ти застрашити нретњама тога човека. Ја сам била тако ненокољебљиво убеђена, да ћеш ти рећи : «Обелоданите ту ствар целоме свету". А кад се то догоди Хелмер. Тад је моја жена изложена срамоти и руглу целога света Нора. А кад се то догоди, то би ти, као што сам ја непоколебљиво то чврсто држала, стао иред свет, све на се примио и рекао: Ја сам кривац ! Хелмвр. Нора —■ ! Нора Мислиш-ли, да би ја таку жртву од тебе икад нримила? Не би не, зацело не. Али шта би вредила моја уверења ирема твојим? — То је-било то чудновато, што сам ја са страхом и трепетом ишчекивала. И само да бих го спречила, хтела сам крај да учиним своме животу. 01АЏБИНА, КЊ. XXVIII СЈВ. 112 35