Otadžbina

ЧЕТРДКС.ЕТ ЧУДА ПРЕД СМАК СВЕТА

547

као да су мало час изишле или из аисане или из какве крчме, где је било и повуци и потегни. То вам је особити, потпуно израђени тип људи, недељних проповедника за саму проповед. Они вам вичу колико их грло доноси без обзира на то : да ли их ко, колико и у којој намери слуша. Они се сматрају за позване, да ироноведају слово божије, међутим се мени пословица „много позваних, мало одабраних" није нигде учинила прилагоднијом но овде. Пођете ли даље улицом, а кад смо баш овако заређали, да идемо још мало, онда ћете чути из даљине, особито у вече, нешто што би се у Африци или у Азији можда још могло назвати музиком, а што би код нас могло остати с тим именом само под условом, ако би се пред реч (смузика® додало још и мачја. или што би Енглези, кад би знали српски, назвали сигурно «чивутско вечерње". Ту су вам добоши, ту трубе, ту зурле, ту гласови певачица и певача, често грубљи и примитивнији од гласова најпримитивнијих људских створења. Ту се носе Фењери и заставе, око којих јуре неизоставно и у Лондону, као што би то чинила и у Веограду, беспослена и напуштена деца. И пред овима се треба склањати. Или боље, пред њима би се склањао онај, који их не би познавао. Овакве руље су командовале на крају прошлог столећа у сред Нариза и краљу и парламенту и иронисале су и с једним и другим. Али то је било у Паризу, у чијим је становницима живео дух старих Римљана и Гала, помешани с још увек свежом германском крви, под небом АлФреда де Мисеа и Дантона, и у земљи, у којој је шампањац обично пиће. Друкче је под магловитим лондонским поднебљем, у домовини Милтона и Карлајла, где је виски пиће, кога би, по мишљењу бар по неких Енглеза, требало да има што више у рају. Пођимо и ми мало с овом гомилом, јер то је војскн саасења, једна нова друштвено-религиозна секта којој се апостола већ и код нас нашло, и ако вам ни они сами не би умели казати: шта би управо код нас