Otadžbina

УТОПЉЕНИК

611

слима и мремишљао о мучном животу, нарочито животу мрнара, коме није никад сигуран крај, кад почне из почетка; и што сам више о томе мислио, стражарење ми је било све теже и морао сам хвалити, што је Ханс био тако обазрив са боцом, јер сам се сад могао мало поткрепити. Приђем дакле Хансу, извучем му из капута боцу и добро повучем; кад хтедох да оставим боцу на своје место, Ханс отвори очи и рече: — Буди тако добар, те се не устручавај! — Ја мишљах да спаваш; Хансе! рекох. Ноћ је хладна. Како лежиш ? — Лежим рђаво! одговори он. А свему је крив тај проклети утопљеник. Што га ниси оставио у води, као што сам говорио ? — Боже мој, Хансе ! Ми имамо човечанског осећаја! — Да, кад бисмо могли имати од њега још какве користи! одговори Ханс. И он се усправи, и гледасмо се за часак. — Знаш шта сам премишљао овако лежећи? рече Ханс. — Добро би било, кад бих то могао погодити. Знаш ли ти, Хансе, шта сам ја мислио? — Ваља да не и ти на његову обућу ? упита Ханс, за тим устаде и стаде се ударати по раменима, да се загреје Приђемо чамцу и Ханс подигне мало покров са ногу мртваца. — Обућа је добра, са свим нова! рече Ханс. — Прођи се тога! рекох ја. — Смем се заклети, да нико није обраћао пажње да ли на њему има обуће или не ! рече Ханс. Ја мало одмакнем да видим спава ли Јенс ; и кад опет приђох чамцу и стадох посматрати обућу, која се влажна и чиста светлила на месечини, и мени се — нећу да лажем — учини, да би то био леп пар обуће.