Otadžbina
5*
кривична де.1а
67
'тога не трпи никакву штету, онда такође нема утаје. Ако неко призна да је иримио неку туђу ствар, но он не зна где се сада налази, али ће да плати сву њену вредност, којом се покрива сва штета господару, онда такође нема утаје. Још нам овде ваља споменути рђаву редакцију текста у овом параграФу. Ту се веди при крају : „да је без накнаде себи присвоји® а то је грешка, јер се нека ствар може присвојити и за другога и тада према овој редакцији то не би била утаја. Ова реч „себи приевојп" морала је без сумње ући у законски текст незнашем језика при преводу законског прописа. По томе је дакле све једно за појам Јтаје, да ли ће ко себи или за другога присвојити неку туђу ствар. Даље законодавац вели у $, 230. кр закона: »Као утајач сматра се и онај, који туђу покретиу ствар нађв. 11.111 коме туђа ствар случајно у притежање дође, ако ову на штету господара потроши, заложи или отуђи, или пред власти иротиву свога уверена не признаје, да је она при њему.« У погледу кажњавања утаје, иаш законодавац дели утаје према вредности у три врсте, а према лицима, које утају вр'пе, законодавац их дели у четири врсте. Према вредности наш законодавац дели утаје на ове врсте : а) Којима вредност не прелази два динара. 0 овим утајама ■ои прописује у другом одељку §. 391. крив. зак. ово : <( Но ако украдене или утајене ствари не вреде више од десет гроша чаршијских, да се казни до три дана затвора, осим случаја опаене крађе." 0 кажњавању друге две врст^ утаја оп прописује : I. 231. »Утаја у вредности већој од 500 гроша чаршијских, -било да само једпа утаја за себе или да више њих у скупу ову вредност износе а у новрату у вредности мање од 300 али више од 10 гроша чарш. да се казни затвором од јрдног месеца до четири године, поред губитка грађанске частп, а по опстојателствима може се казнити робијом од пет годипа." 391. «Затвором до тридесет дана да се казни превара и утаја до триста гроша чаршијских. Према лицима, која врше утају законодавац у погледу кажњавања разликује од обичиих лица она, која су почаствоваиа нарочитим поверењем ; така су лица чпновници, тутори, раниоцп, васпитаоцп и овима подобна лица и за њих одређује строжије казне; за тим разликује и утаје између сродних лица, за која је казиа много блажија и на послетку утаје између супруга и предака спрам потомака, оглашујући ове утаје за некажњива дела.