Otadžbina

КРПВИЧНЛ ДКЛА

као кажњипо дело, а за разбојништво нужно је неко учии>ено или пар нокушано дело. Опо није истоветмо са такозваним пустахијским четама, које се помињу у иеким закошпџша , .јер неко може и усам вено ајдуковати. У старим нашим законицима такође се нигде не спомиње ајдуковање и то је доказ , да је ова врста крив. дела старом нашем крив. праву оила непозната и да је она творевина новијег нашог казненог законодавства У времену турског господарства над Србијом, политички противници ностојећег стања називани су ајдуцима, јер је у оно време појединац исказивао нротест пушком у руци. По ослобођењу Србије испод турског госцодарства појединац се више није бунио противу турске управе . алп је према нри.шкама имао разлога да буде незадовољан са ностојећим стањем у зем ћи, па како је то било кажњиво, а није хтео бегати из земље , њему не оста друго , но да се по примеру 1 екадањих ајдука политичких бораца за српску сло боду, одметне испод власти и да се свети онима, који су га довелп до Јога. Разуме се да су се ови људи слабо обазирали на оправданост њихова корака, али су опи следовали иримеру својих предака, само што сада дела ових изгубише сваки политпчки значај И њихова. су дела постала истоветна са делима разбојника. Само им је остао још назив , којнм се дапас само каља име и заслуга пегдашњих ајдука српских, негдашњих политичких бораца за српску слободу. За дивно чудо је наш законодавац тако олако крстио данашње обичне разбојнике ајдуцима само за то, да би уздржавао парод од полптичких протеста , као да би се тиме могло што корпспо поотићи Прилике после ослобођен,а Србије изменуле су се у свему, па је ваљало према измењешш приликама узимати назпве за оне разсојнике, који се противе српским властима, српским законима , а не на нове прилике нримењивати стари назив. Тако је сам законодавац багателисао углед некадањих ајдука , пазвав данашње разбојнике ајдуцима. На млађимаје, да ову бруку избришу из иашег крив. законика. Као најважнија карактерна прта пјдуковања је та, што је само одметање у ајдуке кажњиво дело. Наш законодавац деФинише у 243. и 244. кр. зак. ајдуковање овако: '243. „Ајдук је онај, ко се испод власти земаљске истргне п од ове одметне тако, да у земл^и сам за себе или у друштву с другима њему равнима самовласно жнвети почне у намери да казнима дела чини « I- 244. „Ко се у ајдуке одмотне , да се због самог тог дела казни затвором до пет година поред губитка грађанске части.