Otadžbina

86

ДАША ЂОНИЋ

ким кућама, и тек по који пут ако ми се даде прилика, да самој природи завирим у мирисаве груди. Онај наш парк у Темишвару до душе је леп, и заиста се може човек задовољити њиме; ади, брате, кад је то све равница, пуста равница. За време мога глумовања био сам најзадовољнији, кад смо се скитали по Срему. Она Фрушка Гора — душа ми илаче за њом! Јесам ли могао само уграбити времена, пустио сам се у планину, и кад сам се находао по њој, кад сам се налешкао на трави — — нада мном сјајно плаветнило, по ком тек кад и кад преплови бео облачић .. око мене стогодишње букве и големи храстови, а лишће на њима шушти и шушти, као да би ми казало какву слатку бајку, сличну онима, које сам негда слушао из мајчиних уста. Ја се не стидим признати, да су ми такви тренуци били и слатки игорки. и често, врло често се десило, да сам плакао и плакао. као мало дете, које не може никако да се утеши, што му се покварила најмилија играчка. Па онда и то се свршило. У вече сам се лудио на позорници, а после представе сам се опио код каквог газде. Пера ућута за тренутак и иогледи оним правцем. где му лежи родно место. И Даша је ћутао, ћутао с тога, што су га чудно дирнуле Перине речи. Он такве још никад није чуо, а још мање себи говорио. Па и не беху речи, које су га дирнуле — с апстрактним појмовима није се он бавио никад; беше га Пере жао, што је упао у то друштво а нема одважности, да се истргне из њега и да пође лепшом стазом. — Куда гледаш тако дуго ? запита га на иослетку. Пера се трже и погледа зачуђено свог друга. — Куда гледам? рече лагано. Гледам у свет и мислим, — ах! не мислим ништа. — Теби је жао куће и родитеља, рече Даша; а опет се не можеш да истргнеш из ових прилика. Ти си, море још заљубљен у Стазу !