Otadžbina

ДЛШЛ ЂОНИЋ 87 — Ја?! одговори Иера и одмане главом. Не дао Бог! И ироклет био онај час, кад сам је. видео и у њу се загледао ! — А шта да кажем онда јарече Даша и зачуђено погледи Перу. — Ти кажи оно, што сам и ја казао, кад сам бпо у твом положају — доцније, ех! доцније ћепт казати то што ја сад кажем. — Али ја не би' хтео.... поче Даша. —- Хтео не хтео; ти си сад у њеним замкама а моћи ћеш се временом лакше ослободити њих. Твоја нарав је са свим друкча, брате Дашо. Ти си прошао кроз тпколу живота и ако ниси прошао кроз најопаснији део. Ја сам онда био још деран, неискусан у свачем — ти, ти ћеш етрести јарам њеног уплива, чим ти се мало досади, па ма то било силом или лукавштином; ја то нисам умео, те ме видиш још једнако онаквог, и ако не заљубљеног више. А, тога се не бој! Мене је прешла та грозница; али — ту сам, па не могу даље. — Ти мораш ићи, и ако бих ја највише изгубио. Апостола му! Та ја би' видио оног, који би ме задржао — тај се још није родио. — Гледаћу. — Али ти си казао, чим иролеће отме са свим маха а сад је ево тако. — Имаш право. само што се не могу да решим —- Ти си код куће и иначе затричио, па не смеш. — То нисам. — Пробај, пиши кући, та ваљДа срце твог оца није од камсна. Па онда — помислИ ца мајку! Пера оборн главу и врела суза му се скруни низ образ. Неко време стајао је непомично и гледао преда се; за тим диже нагло Главу и пружи своју руку Даши. — Ево ти руке, рече чисто свечано; још дапас ћу писати кући. Даша загрли свог друга и пољуби се с њиме.