Otadžbina

ЛАША Ђ0ШП1

93

Срце јој иоче живље бити; оиа се отклони мало од алота и накашље се тихо. Даша погледи амо и поче прелазити преко улице. Стаза седе на клуиу и удеси тиху љубавну песму, која је Дашу неодољиво привлачила. Кад. беше близу гхлота, завири у башту и сиази неку женску прилику, која је у пола била окренута њему. Сад је позна и дисање му застаде. Погледи унлашено око себе; ни живе душе. У башти пева Стаза све тише и тише ; глас јој задрхта кад и кад, и она ућута најзад са свим. Тежак уздисај оте јој се из груди, на који се, као одјек, зачује Дашин дрхћући уздах. Стаза се бајаги трже, погледи на плот, устане и приближи му се лагано. Тренутак доцније беху очи у учи.... — Ко је? шапну Стаза. -— Ја, одговори Даша промуклим гласом, а сав дрхће. — Јесте ли ви, Дашо ? — Ја. — А шта хоћете ? — Немојте се срднти! Да сам близу вас. —- Сад, ноћу ? — Дању гледи цео свет.... — Можда нас и сад гледи ко ? — Нико на свету. — Али може когод проћи.... — Па шта да радпм ? — Дашо! Љубите л' ме ? — Као Бога! — Дашо! Вп — ви умете ћутати.... — Ја? Те како! —- а срце му бије, бије. — Само да вас нико није видео ! — Није, Стазо, нико! — Али може когод проћи, оиет ће Стаза. — Па.... да уђем. усуди се Даша. — А, шта мислите! Но док је она то казала, већ је одмакла мандал с врата, и Даша беше у башти.