Otadžbina

94

ДАША ЂОНИЋ

—■ Гтазо! Ја те љубим.... — Дашо ! И већ су били загрљени и силно се љубили, и не мислећи да ће сад когод проћи и чути жарке пољупце њихове. Ста^а се нрва трже и погледи на плот. Учинило јој се. као да се неко овуд шуња. — Овде нас може когод видети и чути.... — Може.... —- Хајдмо даље ! — Чији је ово прозор ? загшта Даша тихо. — Мој, одговори Стаза. —■ Па твоја је и соба.... — Јесте, моја је.... — Стазо ! Они се ћутке загрле и нођу даље. Кад су били близу Стазиних врата, застану обоје, али на часак; у другом беху већ у соби. — Је л' Стазо, ти се срдиш? — На тебе не, никад! — А мени се чинило, као да се срдиш. — Видиш, Дашо. и мени је било тако исто. Све сам мислила да се срдиш, и да су ме оцрнили нред тобом, а Бог види, да те заиста љубим. — А ко да те оцрни? — Знаш, дико, ми глумице.... па сироте.... па ово наше друштво.... па сваки мисли, да има право.... знаш.... и невиног би оговорили а камо ли.... Стаза ућута п наслони главу на Дашине широке груди, које се силно надимаху. —- Ја не ггатам шта је било, рече загушљивим гласом и стиште Стазу на своја прса; ја само знам да те љубим, тако љубим ја још нисам никад љубио ! — Добро те не видиш како ми пламте образи! И ја сам те заволела у исти мах, а нисам питала нчког, па нн себе, јеси ли коју већ љубио.