Otadžbina

ДАША ЂОНИЋ

•Јо

— Твој сам, Стазо! — Твоја па до века! — — Поноћ беше превалила, кад је Даша крадом излазио на улицу. Стаза га је држала за руку; он погледи по улици — мир, свечан мир. Још се једаред пољуби с њом, иа још једаред и једва се отргне. Код првог рогл>а стане и уздане дубоко, дубоко.... Шта се то десило све?! Зар је он заиста!.... Нема сумње, та још му горе усиа од жарких иољубаца Стазиних! Није опсена, све је истина, чиста истина! Даша скиде шешир и обори главу. Било му је тоило претоило. Он погледи још једаред кућу, из које је таман изашао и где је био тако сретан, тако —• ах! У свој успомени својој није имао ништа ни налик, што би и близу могао сравнити с том срећом, с таквом срећом. Некако ноносито диже главу и пређе прстима кроз разбарушену косу. На се и насмеши, па онда опет погледа за собом, и једва једаред се упути кући. На по пута стане — чисто би натраг.... али не, то не иде, не иде никако. И оде кући. Лагано, као да је учинио највеће зло, увуче се у авлију, дошуња се до своје собе и отвори врата. Није био ни корак у соби, а меке руке му се савију око врата и он осети врео пољубац на уснама. Даша се трже ; није у први мах знао шта га је снашло, и ои устукне корак натраг, али је брзо позиао своју газдарицу Јелу, и у исти мах се сетио шта му је Пера о њој казао.... XIII Кад се Даша сутра дан иробудио и око себе гледао, ночеше ноћашњи догађаји све^ то већма да оживе пред њим, и кад му сваки у целини изађе, иоче он да маше главом и да се смешка. То ли је дакле!