Otadžbina

102

ДОМОБРАНЧЕВА КЋИ

тако наоружаиу. Одобравајући, климну главом и рече ми: «То је оно што хоћу и што тражим; освета и опет освета. Хоћу да осветим очеву и материну смрт." Даље ми исприча, како је све, па и кућа, у којој смо ми тада били, као и она порушена с лица, била својина њенога оца до пре неколико дана. «Кад су Баварци ушли у Р. пуцали су, говораше ми она даље, наши сељаци из појединих кућа иа њих, и они су им се осветили тиме, што су им запалили село. Њен отац био је у то време на општинском збору, а она у оближњој варошици. Како је страшна вест да село гори, допрло до ушију одбориика и кметова, мој отац похитао је, као на крилима, својој кући. Знао је да је моја мајка у највећем страху, јер је болна на умору била остала у кући. И стигао је сиромах на време да види рођеним очима ужас и иечувену страхоту; да види последњи пут на прозору своје куће, која беше сва у пламену, бледо и ужасом обливено лице моје бедпе и јадие мајке ; да види како се сурва горњи спрат куће и под. својим развалинама сахрани бедиу мајку моју. Отац је био као суманут од туге и од бола ; и у томе часу мирољубиви тај човек закле се, да ће осветити смрт своје жене и отишао је у домобранце. Његов свршетак већ знате. Ну, у последњем његовом часу заклех се и ја да ћу се осветити." Заћутасмо обоје. Ја не могах ни цигле једЦе речи да проговорим од узбуђења. Тек после неколико минута прибрах се и рекох јој како потпуно разумем њене болове, али не делим и не правдам њену жудњу за осветом, и да тиме неће оживети ни оца ни мајку. Даље јој казах да је нећу кретати из њене куће и да ћу се сутра ја иселити из ње, али да ћу и њеио оружје нонети собом. Отишао сам сам одмах команданту места и предао му оружје. Он је одобрио мој поступак и ако је било