Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА РОМАН ЛАВА ТОЛСТОВА (иАСТАВАк) КЊИГА ЧЕТВРТА 5. Чекаоница славног петрбуршког адвоката беше већ пуна, када је Алексије Александровић у њу ушао. Три даме : једна стара, друга млада и трговкиња. Три господина: један банкар Немац, са прстеном на руци; други трговац с брадом, трећи некакав љут чиновник у вицемундиру с орденским крстом о врату. Очевидно сви дуго чекају. Два нисара пишу за својим столовима у чекаоници и њихова пера цврче по хартији. Сав писаћи прибор беше ванредно леп, а Алексије Александровић се у томе разумевао, па није могао да то не опази. Један од адвокатових писара намршти се и, не устајући , срдито се обрати Алексију Александровићу : —• Шта желите ? — Имам неки посао с адвокатом. —- Адвокат је сад у иослу —• строго рече иисар па показавши му иером колико народа чека, настави иисати. — Можда би он имао мало времена за ме? — рече Алексије Александровић. — У њега нема слободног времена. Он је увек у иослу. Изволте чекати. — Онда, да ли бисте се хтели потрудити да му однесете моју карту ? — рече Алексије Алексаидровић достојанствено , видећи потребу да збаци своје „иикогнито." Писар узе посетницу, и очевидно не одобравајући њену садржину, уђе у адвокатов кабииет.