Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

105

Алексије Александровић волео је у начелу јавно суђеље , али нмје одобравао извесне појединости његове примене у Русији, и осуђивао их је у колико је он могао у опшге осуђивати пешто што је највишим указом утврђено. Цео његов живот беше протекао у административној служби, и према томе, када му се нешто није допадало , он је то осећање увек умекшавао признањем да су погрешке неизбежне, али да се оне свагда могу поправити У новом устројству судова њему се не допадаху услови, на које беше постављена адвокатура. Али он до сада није имао никаква посла с адвокатима, зато и његово недопадање беше чисто теоријско , и тек сада се оно осилило првим утисцима у адвокатској чекаоници. —- Сад ће изаћи — рече писар, и одиста после два минута иа вратима се указа дугачка прилика старога правника, који се саветовао с адвокатом и сами адвокат. Лдвокат беше омален темељан човек са црно-риђом брадом , светлим и дугим обрвама и испупченим челом. Обучеи беше као младожења. почевши од оковратника и дуплог ланца за часовник, па до лакованих ципела. Лице му беше као у паметног сељака, а одело кицошко и то рђавог укуса. — Изволте — рече адвокат окренувши се Алексију Александровићу. И проиустивши натмурено Карењина поред себе, он затвори врата. — Ако је по вољи? — Он показа наслоњачу поред свог писаћег стола, који беше претрпан хартијама, а сам седе за сто, иаже главу мало у страну и стаде трљати своје руке са кратким маљавим прстима. Али тек што се он смирио у тој својој позитури. а некаква мушица полете преко стола. Са брзином, каквој се човек никада не би од њега надао, адвокат размахну рукама, ухвати мушицу, па заузе опет своју позитуру. — Пре но што бих почео говорити о мојој ствари поче Алексије Александровић зачуђено пратећи покрете