Otadžbina

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

7

«А где је он?» «На бојноме пољу." <( 3нам, али како? Ту ;је ваљало Бјелушу казати истину. Лагати му не личи, а незгодно казивати истиие. «Збори Бјелуше , како си оставио господара", мољаше га сад госпођа Мара, пошто јој се мало разгонише зле слутње. ( ( Господар је жив, ал' је у боју рањен. Уз њега остадоше наше слуге и он ме закле да похитам дома.... да ти се нађем у помоћи.... да спасем тебе и дечицу. Прости ми, владико, што ти носим црне гласе, али сам се заклео господару, да ћу спасти тебе и његову децу. Ти си остала сама иа дому, а ко зна хоће ли се ко од наше господе вратиги амо, и тако не би било никог, ко би те могао одбранити. А по земл.и се размилише пустошеће чете турске војске са којима се удружише сви тати и гусари. Од њих ге ваља одбранити." (( Куку мене ! Тешко мени, тешко деци мојој ! в врисну војвоткиња. Као да ју је пздала досадашња снага, она се руком наслони па Бјелуша. (( Не кукај, владико. Даће Бог , те ће добро бити", ноче је Бјелуш тешити. „Прибери се, јер нам вал.а одавде хитати. Царева је војска разбијена. Војводу смо рањена склонили у сигуран заклон. Он ми каза да одведем тебе и децу твоме рођаку кнезу Ивану Хранићу у Дубровник. И он ће тамо доћи, чим рану преболи. Молим те хитај, скупи што ги вал,а ионети, а децу дај мени да их иривежем коњу за седло и да их наместим. Похитај, госпо, јер се расуше гладне душманске чете по земљи, па пале, убијају и робе све што нађу на нуту. Од њих сам измакао само за четврт дана. Вал.а нам дакле одмах иоћи на пут. Сутра можда биће већ и касно." Има прилика у којима страх пресеца срце човечје и он у таком стању обично не зиа шта ради. Али војвоткиња умеде да очува јуиачки своју ирисебност. Не раз-