Otadžbina

8

ВОЈВОДА ЉУБОЈЕ

бирајући дал.е ништа од Вјелуша, похита у одају где су јој била деца. Златко седећи на поду загледао се у стару бабу Марту, која му је причала иеку леиу бајку из минулих времена. Злата, којој беше тек друга година, спавала је Марти на крилу. Сирота дечица, пе знају каква их незгода чека! Кад војвоткиња улети у одају, Марта прекиде причу, а Златко скочи мајци на сусрет: „Мајко, да чујеш само како Марта лепо прича в Војвоткиња не одговори ништа. Да не би дете преплашила, она рече Марти: «Поручио је бабо да идемо њему и да му водимо децу. Спреми их одма и предај их Вјелушу. Он ће их сместити иа коња, а ми ћемо одмах поћи. Само брзо," Зачуђена баба не умеде ништа ни да иита ни да одговара. Није знала, да ли да се томе радује или да се од ове наредбе преплаши Навикнута да без поговора извршује наредбе своје госпОђе, похита да учини и ово што јој је иаредила. Међу тим је војвоткиња на брзу руку спремила што је знала да јој треба понети на овај нут. За четврт часа све је било спремно и ненадни путници кренуше се са Љубојева града. * * * Тешко побеђенима ! Узаном стазом спуштаху се бегунци низа стену у долину. Напред Бјелуш води коња, на коме беше мали Златко привезан за седло. За њима је јахала војвоткиња држећи у наручју малу Злату ; коња јој води служавка Јевросима. Са свим позади водила је трећега коња са прћијом баба Марта. Сишавши у долину, војвоткиња се обрну и погледа још једном на остављени замак, у коме је провела најлепши део свога живота. До пре једнога часа није ни замишљала, да ће овако оставити своје дворе. Можда би сз и заплакала, али јој то не даде нрисебност. Нотпуно је схватила озбиљан јој положај, па је са ванредном истрајношћу сносила невољу, која ју је снашла