Otadžbina

110

АНА КАРЕЊННА

.Бовпн стајаше са некаквим Тверским сел.аком иа сред собе, мерећи аршнном свежу медвеђу кожу — кад уђе Степан Аркадијевић. — А? Убили? Славно парче ! Медведица? Здраво Архппе ! Он се рукова са се.ваком па седе на столицу, не скидајући ни капе ни горње хаљине. — Та скпни се, поседи мало! —- рече Љовин скииувшп му капу. — Не, не могу, немам каде, дошао сам ти само на секундицу - одговори Стеиан Аркадијевић. Он испрва само отконча палто, после га скиде и најзад оста читав сахат разговарајући с Љовииом о лову и пуно којекаквпх других ствари. — Је лп , молим те , шта си ти радио тамо преко граипце, где сп био? — уиита Степан Аркадијевић чим свљак изиђе. — Био сам у Немачкој, у Француској, у Инглеској, алп не по престонпцама, већ у њиховим Фабричким варошнма, н видео сам много нових ствари. Врло ми је мило што сам све то видео. — Знам, знам, ти се бакћеш са радничким питањем. — Баш ни најмање. У Русији нема радничког пптања. Овде, у нас је питање, како да се уреди одношај народа, који ради, према земљи.... Стенан Аркадијевић је врло пажљиво слушао Љовина. — Да, да! — рече он. — Ласно је могућно да ти имаш право. Али мени је мило што си ти добро расположен, што ловиш медведе, радиш, и што се још заноспш пдејама. А мени је Шчербацки, који те је негде срео, казао, да си ти оклембесио све па само говориш о смрти.... — Ја што ћу ? Ја непрекидио мислим о смрти рече Љовин. — И ако хоћеш истину да ти кажем, све је ово којешта, ваља мрети. Јер, шта је цео овај наш свет ? Мало нлесни која се ухватила на новршини ове наше