Otadžbina

АНА КАРЕЉИНА

117

сићушне нлаиете. А ми мислимо Бог зна како су велике наше мисли, наша дела ! — Није него мушмуле. То што си сад избацио , брате ми си мој драговићу, све је то старо колнко и род људски! —■ — Старо — може бити. Али када то љуцки појмиш, оида ти све изгледа сићушно. Кад помислиш да ћеш даиас или сутра умрети, и да је после свему крај, како ти онда све изгледа сићушно. Ето н. ир. ја држим, да је она моја мисао врло важна, а у ствари баш и да извршим ту мисао, то је колико да сам обишао ову медведицу. И тако живиш, идеш у лов, радиш, само колико тек да не мислиш о смрти! Степан Аркадијевић само се фино и ласкаво смешио док је Љовин говорио. — Наравно. Впдиш како си се мало по мало вратно на моје схватање. А пре си хтео да ме умлатиш, што ја у животу тражим сладости? 0 моралисто, не буди тако строг ! — Не, у животу ипак има по гдешто лепо.... То јест Љовин се заплете — знам ја ! Једно само знам. да ћемо скоро помрети. —• Зашто скоро ? — Истина кад човек мисли о смрти, мање је дражи у животу, али је опет спокојније. — На против.... — Е, већ је време да идем — рече Степан Аркадијевић, устајући по десети пут. — Та седи, човече! — рече Љовин задржавајући га. — Ко зна када ћемо се опет видети. Ја сутра пдем! — Еј, благо мени, а ја сам за то дошао да те с тога зовем данас на ручак. Биће твој брат, па онда мој зет Карењин. —- Зар је он овде ? упита Љовин, а управо хтео је питати да ли је Катица у Москви, јер је био чуо да је она почетком зиме отишла у Петрбург сестри својој. која