Otadžbina

КЊИЖЕВНОСТ

ред дневне, јасне и истините мисли. Ми га једнако тражимо на све стране; уздамо се с њим срести на обичном мјесту. Чини ти се да га једнако слушаш и гледаш како се дражесно смије и дјетињски шали. Све је још на своме мјесту: ђе си га гођ гледао и слушао , надаш се опет виђети га и чути на истоме мјеоту. Па ииак, њега нема, иа нема: иестало га је; нестало за свагда ! За тренут иогибе силни, крепки, бујни живот, ирепун наде, сушти геније ! Нећу да говорим , шта си ти, бједиа, слаба старино, шта ли смо ми , његови искрени и присни пријатељи изгубили; да се запитамо, колико ли је Русија изгубила са љубљеним, увјенчаним пјесником ? И кад да га сви изгубимо? — Кад је савршено сазрео; —- кад је био дошао на ону раскрсницу живота, на којој се наша душа на свагда опрашта са бујиом, неуредном, наглом и превртљивом младости па удружена са одмјереним, тихим, сталним свјежим животом, у загрљају стварајућег генија, живи вјечним животом. Има ли Руса који са Пушкином није изгубио мило и драго? Најмилије и најдраже изгубио је у Пушкину руски господар, изгубио је и зато, што га је одмах у почетку свога владања еасвим за себе придобио, па му бејаше оставио на вољу да ради и пише што гођ мисли, е је слава и корист његова и руског народа. С тога га је и јест пазио и неговао као своје рођено дијете, не осврћући се ии иајмање на бујне и претеране страсти млађаног човјека, без којих, особито пјесничка природа, ие може ни да буде. Ја могу слободно рећи: господар је у Пушкину изгубио своје дјело, свог пјесиика, своју славу. Што Державин бијаше Екатарини, а Карамзин Александру, *'о би Николи био Пушкин. До год Пушкин није издануо , био је предмет особите господареве пажње. Зато је он и последњу Пушкинову молбу вјерно испунио, тако вјерно , да је свако руско срце раздрагао. Није то била проста љубав и пега,