Otadžbina

120

књшкевност

то бијаше нлеменита љубав ка народној слави и ноносу, народном осјећању и ноштењу. Бијаше дужност достојна цара, свијесна иародне славе, народног ионоса и достојанства. И сада, када су нрви и најтежи тренуци огромне жалости мало ноуминули, и кад ме мирније можеш чути, сад ти могу и опширније о свему писати. Казаћу ти све што је било и како је било. Ништа ти прећутати нећу, и што сам сам видио и чуо, и што су ми други о његовој смрти и патњи казивали као очевидци. Било је у сриједу 27. јануара у 10 часова у вече, кад сам дошао у дом кнеза Вјаземскога: ни њега ни кнегињу не затечем у кући; обоје већ бејаху код Пушкина. Изађем из куће Вјаземскога и одем к Валујеву; он је био дома. Нијесам још био ни сјео, он ме запита : „Јеси ли примио записку кнегињину; они те одавно траже. Хитај одмах к Пушкину; он умире Р Као да ме гром удари. Не знадох ни како сам му из куће изашао, ни како у Пушкинов дом ушао. У предсобљу, до његова кабинета, затечем докторе: Арендта и Спаског. кнеза Вјаземског и кнеза Мештерског. На моје питање како је, Арендт ми одговори: „Одвећ зло, мора умријети ! Ј) Ево шта ми је одмах за тим приповједио : У 6 часова после иодне Пушкина довезу самртно рањена, у потпуно очајном стању, потпуковник Данзас и његов лицејски друг Плетнев. Слуге га скину с кола и на рукама узнесу уз степенице: «Је ли тешко носити ме?" питаше их Пушкип. Унесу га у његов кабинет. Сам заиште чисто рубље и сам се нресвуче. Док се пресвлачио, жена случајно шћеде ући унутра — још не бијаше ништа чула за несрећу — он викне: к п'еп1ге2 раз, 11 у а с1н шопс1е сћех пкл" (не улази, чељад су код мене). Бојаше се, е ће приметити да је рањен, и то смртио рањен. Кад се пресвукао, на диван легао и страховити бо-