Otadžbina

К1БИЖЕВН0СТ

12 1

лови кад му мало поодуминуше , пусти тек онда жену к себи. Одмах пошљу по докторе. Арендта не нађу ; први дођу Шољц и Задлер. Чим су љекари ушли у кабинет, Пушкин замоли Данзеса и Плетнева да изађу. «Ја сам рђаво }> , рећи ће им он, пружајући им руку. Кад су прегледали рану, Задлер оде по нужне инотрументе, а Шољц остане код њега. „Право да ми кажете шта мислите, је ли рана смртнаушгга га Пушкин. «Нећу да вам кријем, опасна је. в — «Боље да сте казали самртна је", прекиде га рањеник. „Сматрам за дужност и то вам казатиу осталом, причекајмо још Арендта и Саломона, да чучујемо шга ће и они казати.»—- (( Је уоиз гетегсде, уоиз а\ег а^1 еп ћогтеке ћотте" (хвала вам на вашем поштењу). Кад је руком отро зпој са чела рече: «11 Раи! дие јаггап^е та ташоп" (вал.а да уредим своје домаће стварн), —- „Желите ли кога од рода видјети ?" упита га Шољц. — (( С Богом, пријатељи" (. (( Про1цаите, друзм !») С ким се он у тај мах онраштао : да ли са живим или са мртвим пријатељима, не може се ираво казати, јер кад је те ријечи изговорио, гледао је на књиге и књижницу. И.ча тога запитаће: «Мислите ли да још ни часа живити нећу ?" Шољц му одговори: «Ја сам вас случајно то запитао , само да вас на све подсјетим." — «Је ли ту господин Плетнев," кад му рекоше да јесте, он ће казати: «ја бих желио и Жуковског видјети." —- „Молим вас, дајте ми мало воде, жедан сам." — Шољц му опипа било; једва се чујаше; руке су му биле студене као лед. Донесу му воде и ношљу за мене. У то вријеме мене није било дома, и сам ие знам зашто. Међу тим дођу Задлер и Соломон. Шол.ц стисне боном руку и оде. Мало доцније дође иАрендт, којииотврди да му нема живота. Најприје ударе му на живот хладне облоге. Бонику одумииуше њешто страшне муке. Како је Арендт био лични царски лијечник, Пушкии ће га, при поласку замолити овим ријечима: «3амолите госиодара да мн опрости." Ареидт препоручи лич-