Otadžbina

122

КЊИЖЕВНОСТ

ном Пушкиновом лијечнику да га ие оставља самог. И доиста, Спаски се иикуд ни за тренут не одмицаше од рањеника. —- «Рђаво ми је", рећп ће Пушкин Снаском. Овај га почне тјешити, али Пушкин омане руком и окрете се па другу страну. Од тог часа као да о себи слабо мишљаше, највећа и сва брига бијаше му жена. — «Немојте јој давати излишие наде ; слободно од ње ништа не кријте; она ни на шта толико не мрзи, колико на неистину и на притворство. У осталом, чините са мном шта вам је драго, на све сам готов." Све је ово казао Сиаскому, док још сви не бијасмо дошли. На једанпут сви се саберемо: кнез Вјаземски са кпегпњом, Тургењев , гроФ Вјелогорски и ја. Са кнегињом уђе у собу бонога и његова јадиа жена, која је као прави мртвац изгледала, али њу Пушкнн није ни приметио, јер је к зиду био окрепут, а она му се опет није хтјела ни јављати. На ипак, то је заиста чудна ствар: кад би му гођ жена у собу ушла, он је њу осјећао, јер би свагда казао: (( Ту је жена , уклоните је. л Ни на један начин није хтио да га она слуша кад јечи, или кад се преврће да га гледа. — < с Шта ради моја жена," — упита Снаског, «она сирота као нико, потпуно невина, страда. Њу погани свијет, на божију правду, оговара и вријеђа." За све вријеме тешког боловања свога, само се прва три часа сграховито мучио и нн тренута не могаше се смирити; касније је све муке и болове тако јуиачки трпио да се ни исказаТи не може. —- «Ја сам био у тријест битака — вељаше нам доктор Арендт — али оваког јунака не виђех , нити виђех да ико може оваке болове тако јуначки подносити." Особито она анђелска мирноћа на неколико часова прије смрти, да пас је све изненадила; она нас је и чудом и жалости испунила. Нико живи није мислио да Пушкин од природне смрти не мре. Кад му предадоше оглас смрти јединца Гречевог, он као здрав здравцат каза Спаскому: (( Ако видите Греча, поздравите га и изјавите му