Otadžbina

К11Л1ЖЕВН0СТ

123

моју дубоку жалост и срдачно саучешће у његовој превеликој жалости." Кад смо видјели да није далеко смртни час, ми га запитамо, хоћемо ли послати по свештеника. — „Сутра рано нека дође'\ одговори Пушкин. Било је пола ноћи кад се доктор Арендт вратио; није у двору затекао господара, јер је у позорипггу био. Алн чим се вратио , пошље писамце Арендту по слузи и каже му, да рече Арендту ове ријечи: с( ја нећу лећи док се ти не вратиш." —- Ето зашто се задоцнио доктор Арендт. Чим је дошао пружи боном господарево писамце, које је оловком било написано, а у коме је ово стојало: «Буде ли Бог иаредио да се већ никада више не видимо, онда знај да ти опраштам и да те савјетујем да испуниш хришћанску дужност. За жену и дјецу не мисли, они су мбја брига." Да ми је да могу изразити простим ријечима све оно што је цар осјећао и премишљао за оно вријеме, док се није Арендт вратио к њему. «Нећу лећи, чекаћу те." Ако се погађати смије, цар се у тај час бавио са необичним самртником, са генијем великога народа, који се растаје вјечито с њиме и са његовим народом. Што је гођ било наређено, све је било и иснуњено. Сутра рано дође свештеник који Пушкина и исповједи и причести. Кад је Арендт предао Пушкину господарево писманце он га је по неколико пута пољубио и молио Арендта да му га остави да с њиме умре: «Оставите ми га, хоћу да с њиме умремКад му рекоше, да се не може оставити без нарочите господареве дозволе, он га поново преда и смири се. Мало иза тога Арендт се врати у двор. До пет сати из јутра никакве промјеие није било, али после тог времена понова га снопадну тешке муке. Од муке се не могаше ни гледати ни слушати. Понм.у опет по Арендга, који без задржавања дође. Ударе онет хладне крпе, али ништа не поможе. Да је јадна жена Иушкинова могла чути и виђети ове страховите болове, она