Otadžbina

124

ШБИЖЕВНОСТ

би морала или полудјети, или пресвиснути од тешке жалости. Кнегиња Вјаземска била јој је прави анђео хранитељ И онда кад је Пушкин носледње муке мучио, она је јадна била у несвјести. Видећи и Арендт и Спаски ове његове страховите болове, почну га наговарати да јечи , јер ће му лакше бити, али он се бојаше да јадној жени још горе не буде, на је све натприродним напором трпио и сносио. Кад му мало болови попустише, замоли Спаскога, да му дохвати неке артије , на којима је било нешто исписано руком Нушкиновом. Кад му их дохвати, ои их нрегледа и загшвједи да се одмах баце у ватру. За тим издиктира Данзасу неколико својих дугова. Ово га толико изнурило и ослабило бијаше, да дуго после тога ништа није могао ии прогов'Орити. Ноћ је провео у бунилу. Сутрадан. тек што је сва,нуло, заповједи Спаскому да му доведе жену. Нијесам у стању описати ту опроштајну минуту: онрашташе се велики човјек са својим најмилим иа свијету. Доведоше му и дјецу; била су сањива; он их је дуго гледао, иа најпосле прекрстио и заповједио да их оиет носе. — «Ко је још овђе ? в упита Спаског и Данзаса. Рекоше му да сам ја и Вјаземски ту. —- „Зовните их», проговори слабим гласом. Ја му се приближим, узмем га за руку, која је била ледена, и иољубим је. Није могао ништа казати; мане руком и једва изговори: кКарамзину". — Брже бол,е пошљемо по њу. Она дође. Неколико тренутака гледали су се узајамно, па ће јој једва изговарајући рећи: «Прекрсги ме. и Кад га је прекрстила, он је нољуби у руку. У тај трен дође и доктор Арендт. Чим га Пушкин угледа, проговори јасно: «Очекујем на царску ријеч, па мирно да умрем." Мени је ово било доста. Брже боље полетим у двор. Улазећи у кабинет господарев , он ме пресрете с ријечима: „Извини што сам те узнемирио. п — „Госиодару, ја сам и без позива Вашега Величанства к теби дола-