Otadžbina

КЊИЖЕВНОСТ

125

зпо. м Кад оам све по .реду испричао, додам: «Сматрао сам за дужност да све ово доставим Вашем Величанству. в — (( Кажи му у моје име, да му честитам што је хришћанску дужност иснунио. Нека се ни најмање не брине за жену и дјецу, они су моја брига. Теби заповједам, ако умре, да одмах све његове хартије запечатиш и његов кабпнет зак 1.учаш, па доцније сам све да прегледаш." Кад сам се од господара вратио, утјешим га његовом поруком, и све му вјерно кажем. Пушкин, кад сам последњу ријеч изговорио , иодигне обе руке у вис, па потресеним и најслабијим гласом проговори : к Реци господару, да му желим дуго, дуго царовање; да му желим срећу у сину; да му желим срећу у Русији." По овоме, јер га опијум бијаше мало окрепио, опружи се на диван. Обложе му живот опет хладним крпама да је слободиије дисати почео. Сам је мочио крпе и зној са чела брисао. Поста од једагшут тако миран и послушан као најмирније дијете. И збиља, и ми сви, и он. мишљасмо, е је већ свака опасност минула. У овом стању затече га доктор Даљ, који је к њему дошао у два часа по иодне. Чим је Даља угледао, рече му: к Рђаво ми је брате." — (( Немој очајавати; ми се сви надамо", говори му Даљ. — «Не, мени овђе нема живота; — ја ћу умријети ; - па и треба да умрем" одговори му Пушкин. Све се кроз цигли треиутак бијаше промјеиило. Било је јако куцало. Метну му иеколико пијавица, иза којих ватра попусти. Дал> нам рече, како се он попут дављеника и за сламчицу наде ухватио, да и себе и нас обмане. Пушкин је приметио да се Даљ збиља бољему надао, па му каза: (( Има ли икога овђе ?» — Нема. — «Е, добро што нема. Сад ми право кажи Даљу, хоћу ли скоро умријети?" — «Ја ти истину кажем Пушкииу, да се ми свп још надамо." — «Е, хвала Богу." Иза овпх ријечи, п сами Пушкин поче да се вара, као никад до сад.