Otadžbina

126

КЊИЖЕВНОСТ

Скоро сву драгу ноћ — у очи 29. — Пушкин је држао Даља за руку. Ја, Вјаземски и други, били смо у оближњој соби. Те ноћи, кад је гођ требало да ве промјене крпе, он их сам мјењао; сам рапу испирао и јастук намјештао. —- «Ух, тешких мука; хоће живом да ми срце пукне." Ове је ријечи казао те ноћи, кад су га већ биле живе муке обрвале. Молио је да га окрену на другу страну, или да га на више подигну, или на ниже спусте. —- «Е тако — тако ; — још малко, —■ не тако ; — е, сад је добро; — сад ми само помакните мало на вшпе јастук. — Тако." То су му биле ријечи, које је те ноћи говорио, као и ове: —- «Има ли, Даљу, кога код моје жене?" Па кад му одговори: «Има много добрих душа и пријатеља, који никада, ни по дану ни по ноћи њу саму не остављају" — казао је: — „Хвала Вогу ; ипак, молим те, иди и кажи јој, да је мени лакше, и да ми иеће ништа бити. Бог зна шта ће јој други говорити >> Још изјутра 28-ог бијаше се пронео глас по вароши да је Пушкин на умору. Од једанпут, све су собе биле препуне свијета. Свак је хтио да зна праву истину. Бијаше то опћа, искрена, народна жалост. Б тли смо принуђени сва врата закључати, јер више није било мјеета. По неколико пута на дан и на ноћ, доктор Арендт морао је слати извешће у двор о правом стању болесника. Великој кнегињи Јелени Павловној, која је високо цијенила и гхоштовала Пушкина, ја сам морао писати и јављати о стању самртника. Овако и оволико учешће , било је природно и код господара и код народа. Господар, који цигло живи за народну корист и народну славу и срећу, који јегледао у Пушкину славу и срећу народну, је ли могао у губитку ове да не учествује; кас и народ, који је гледао у Пушкину своју дику и свога генија? Ништа није природније него, кад се господар поноси са славом, диком народном, и кад с иародом својим дијели љубав и мрзину, добро и зло, срећу и несрећу, част и бруку.