Otadžbina

КЊИЖЕВНОСТ

1 ° 7

Ова опћа и узајамна жалост за нашим Пушкином мене је дубоко потресла али ме није зачудила. Мене је задивило опће и срдачно учешће странаца у овој нашој огромној жалости. Шта је мислио добри и племеиити Барант кад је гледао и слушао ову опћу народну руску жалост, није тешко погодити, јер је геније опће добро свију људи; геиију се сви народи иодједиако клањају и за њим сви жале, онда и више, кад прије времена оставља људе и земљу. Пушкин, као геније, није самим Русима припадао ; оп је својииа целе Европе. Зато је племенити Француски мосланик — који је у исто вријеме и сам био чувеин писац — сузом оросио мртви Пушкинов одар; зато је и уважени саксонски посланик, Љуцероде, забранио нозваним гостима да плешу и да се веселе , кад је Пушкин издануо, са овим ријечима: «Вечерас код меие нити се илеше нити игра, јер је Пушкин умро.» — Представници науке и генија и треба да одају пошту одлазећем на свагда народном генију. Опрости ми Сергије Лавовићу ово резоновање, можда непристојно: моја жалост толика је. да у свему тражим утјехе. Кад је Пушкин послао Даља к жени , он се збиља бољему надао, па га је зато и запитао, кад се од ње вратио : „Колико је сати ? — хоћу ли се — ја — још дуго — овако — мучити ? — кажи ми, молим те, је ли близу крај?" Нрва два часа то су му најстрашнија била. — «Немој се стидјети,^јечи слободно; биће ти лакше }> , говораше му Даљ. — «Не, не треба јечатн. — Жена — ће — чути. — Па добро — шта ће — и јечање да ми — помогне?" У пет часова из јутра ја га оставих, и то само за два часа. Надао сам се да ће му рана поћи на боље, али га куд и камо горег затекох. Арендт ми одмах рече, да ће прије вечера умријети. И доиста, било се једва осје-