Otadžbina

КПЛГЖЕВЦОСТ

тити могло да још куца, а руке и иоге бијаху већ скоро студеие. Он је лежао са затвореним очима, које би тек онда могао отклопити, кад би га нротрли хладном крпом по челу. Избију два часа по иодне. Пушкину је још само пола часа остало живота. У то вријеме отвори очи и замоли да му донесу сладоледа, али да му га донесе жена. «Молим вас, зовните ми жену, да ми она својом руком даде коју ожицу сладоледа." Она одмах дође и ггружи му кашичицу сладоледа, коју кад нрогута, она га пољуби у руку, а он њу помилује руком по челу. — «Ну, ну, није иишта; све је добро — е сад пди." Постојанство гласа , весело лице и иачин којим је жени ове ријечи казао, збиља су кадре биле да обману и њу, и свакогад Она оде од њега с тврдом вјером, да му ништа неће бити. — „Видићете, рече Спаскому,. он ће живјети, ои иеће умријети." Каква горка обмана! Тек што је она од њега изашла, а њега спопадне самртни зној и ропац. Ја сам, са грофом Вјенопољским, чело главе стајао, а према иама : Тургењев и Да.љ. Овај ми маие : — «одлази ! Ј) И доиста , дух Пушкинов у тај мах одлазаше од нас. За све вријеме, и прије тога, и сад, у треиуту смрти његове мисли му бијаху светле; тек су му онда биле помућене, кад би га буицање спопало. У том самртиом бунилу, на иеколико минути прије него ли је издахнуо, казао је Даљу, као да је здрав: — «Ну, дигни ме; хајде сад да идемо, али све на више ; ну, што се устежеш, што не идеш? м — (( Ну, хајд човјече; та хајдмо оба заједио". После ових ријечи отвори очи и лице му сијну неком необичном дражи, те оиет рече: „Живот је кончеи. м Даљ му не даде више говорити, него га ирекиде са ријечима : јест истина да смо те вратили. (( Живот је кончеи,» повтори још јаспијим гласом: — «Ух ! ала ми је тешко дисати; просто хоћу да нукнем." Ово су му.биле